Priča jedne bake

Priča jedne bake

Imala sam samo tri meseca kada mi je otac umro. Bila sam četrdeseti član svoje porodice. Drugi su, takođe, osetili njegov odlazak, ne zbog toga što su ga voleli, već zato što je naporno radio i sada su ostali morali da rade naporno da ga zamene. Nisu znali za reč „ljubav“, jer su bili neosetljivi ljudi. Samo su običaje sledili i o njima brinuli. Čak ni najnežnije reči nisu uspele da dopru do srca tih ljudi, jer su imali kamenje umesto srca. Ko su bili ti ljudi? Moji rođaci, moja porodica. Kada sam napunila sedam godina, terali su me da radim najteže poslove. Nikada ne bih odlazila sita sa trpezarijskog stola. Želela sam da se obrazujem i postanem pisac, ali to je jednostavno bio san koji se nikada nije ostvario. Ako bih pomenula reč „škola“, terali bi me da patim, jer je moja porodica to smatrala luksuzom, greškom. Napunila sam 15 sa istim teškocáma. Jednog dana primetila sam neke nepoznate ljude kako ulaze u naše dvorište. Ostali su oko pola sata. Za to vreme sam bila napolju, radeći na našoj farmi. Radila sam naporno dok su ruke mogle da mi izdrže. Onda je moj ujak prišao i, smešeći se, rekao mi: „Radi naporno, jer ćeš od sada raditi u svojoj kucí, kući svog muža.“ Secám se da su mi suze potekle niz obraze. Ali, nisam želela da moj ujak vidi moje suze. Nije mi bilo dozvoljeno da plačem. Ujak mi je rekao da su gosti došli da traže moju ruku. Stajala sam nemo, nisam osecála ništa, kao da mi je srce stalo. Telo mi je bilo živo, ali duša mrtva. Kako sam mogla da se udam? I dalje sam imala san koji sam želela da ostvarim, pa sam se nadala da ću uspeti da vidim sebe kao pisca u buducńosti. Ali, ne više. Moj ujak se smešio sve vreme. U početku nisam znala zašto, ali sam kasnije saznala. Ljudi koji su želeli da postanem nevesta njihove porodice dali su mu veliki novac. Mi smo ljudi, a ne stvari koje možete da prodate ili kupite! I tako je prokleti dan osvanuo. Obukli su me u belu haljinu, stavili mi crvenu maramu u kosu. Slavlje je trajalo 30 dana, ali za mene se nikad nije završilo, i dalje mislim isto o tome. Nikad ne zaboravljate neprijatne stvari u svom životu. Načinili su me nevestom, imala sam 15, a mladoženja 35 godina. Mnogo godina je prošlo, isti život, iste teškocé. Jedino što je činilo da se osećam malo bolje bilo je moje pisanje. Iako me nikada nisu školovali, bila sam srecńa što sam uspela bar da naučim da čitam i pišem. Moj san je bio da pišem. Posle nekoliko godina u braku, Bog se smilovao i učinio me srecńom tako što mi je dao najbolji poklon u mom životu, mog anđela. Bio je pravi blagoslov što sam postala majka. Ovako sam provela život. Doživela sam najteže stvari na svetu. Često sam se osecála osramocéno, uvređeno. Mnogo patnje sam doživela. Jedini put u mom životu kada sam se smešila bio je kada se rodila moja cérka. Podigla sam je i školovala je. Danas je ono što ja nisam mogla. Postala je pisac . Ništa nije istina u o vom životu, sve je privremeno. Jedina istina za koju svi znamo jeste smrt i, samim tim, bojimo se nje. Nemojte biti zli i činiti zlodela. Imam samo jednu poruku: Nikada se ne predajte! Ako ne možete pomocí nekome da ostvari svoj san, dovoljno je ako ga hrabrite u tome da ga ostvari.

About the author

admin

View all posts

Vaš komentar